Штрик и шија. 365 варијација на Вијонов катрен

Штрик и шија. 365 варијација на катрен који је Франсоа Вијон написао мислећи да ће бити обешен јесте песничко-преводилачка збирка Коље Мићевића (1941–2020), драгоцене фигуре преводилаштва и књижевног рада. Ова књига представља друго издање збирке коју чине делови Завештања Франсоа Вињона (XВ век) и песме варијације уз незнатне и назначене промене у односу на збирку из 1978. године. Мићевић, откривши савршенство композиције и „племениту иронију“ Вијоновог дела, преводи стихове, те у додиру са њиховом комплексношћу, преводилачком и идејном, исписује бројне варијације. Ослушкујући речи, схвата да су раскинуте видљиве нити са Вијоновим делом, те да израстају у његову креацију. У таквом дубоком понирању у „језички бескрај“ света француског песника, открива Вијону својствен сукоб унутрашњег света и окружења, те песнички дух збирке сажет на релацији штрик-шија-тур, бива ухваћен у мрежу аутентичних стихова. Ја сам Франсоа – мисаона је клица сваког стиха из кога се грана Мићевићев немерљив песнички и преводилачки дар.

„Мићевићеве варијације показују како се се из једне мање-више хаотичне представе о Вијону јављају неки конкретизовани облици. Представа коју нам његове варијације нуде о Вијону разликује се од представа које нам нуде испитивачи Вијоновог живота или дела. Представе тих испитивача долазе увек споља. Што поузданији испитивач, то поузданија дистанца према песнику-лопужи. Мићевићев поступак је битно другачији. Његов Вијон говори пред омчом која га чека, и то говори изнутра: увек као Ја које се сваки пут наново исказује. Дотле хаотична представа контекста (садржаја) Вијон, тек се кроз тај говор уобличује. Уобличује са заправо онолико и с оне тематске стране колико је то у свакој варијацији посебно могуће. Преводилац, у ствари, користи стих и по слободног простора да ствара поезију: да од неодређеног, хаотичног, ствара одређено-уређено. Магловити неодређени садржај контекста претвара се тако у исказ, у изражено, језиком означено.“

Петар Милосављевић