Доба Константина Великог

Често су истраживачи покушавали да продру у Константинову религијску свест и створе слику промена у његовим верским убеђењима. Такви напори су узалудни. У генију којег стално покреће славољубље и жеђ за влашћу не може бити говора о хришћанству и паганству, о свесној религиозности и безбожности; такав човек је у суштини нерелигиозан, чак и ако уображава да стоји у средишту црквене заједнице. За неку светост он зна једино преко успомена или ако га нагло обузме неко сујеверје. Тренутке унутрашње сабраности, које религиозни човек посвећује молитви, он проводи у сасвим различитој врсти заноса. Замисли у вези са читавим светом и живи снови га воде да размишља о потоцима крви и поражених војски. Он мисли да ће остварити мир када постигне тај циљ, када оствари оно што му недостаје да би имао све.