У огледалу историје | Натраг |
|
Од опсаде Беча (1683) па до Првог српског устанка (1804) Србија је два пута била ратно поприште. Војске двеју моћних царевина, Аустрије и Турске, водиле су дуготрајне битке на њеном тлу. Српски народ није остао пасиван посматрач. Дизао се на устанке, био се са Турцима, помагао ратне операције ћесарових армија, и надао се коначном ослобођењу. За време тих борби у обећањима из Беча није се штедело. Устали Срби били су добродошла и знатна помоћ аустријској војсци. Но приликом повлачења Беч је мало водио рачуна шта ће бити са његовим савезницима. Они су препуштани освети фанатизованих турских аскера и башибозлучких гомила. Да би избегли истребљење, стари пећки патријарх Арсеније Црнојевић је 1690. године са једним великим делом народа прешао у јужну Угарску. Око 50 година касније то ће исто учинити патријарх Арсеније ИВ Јовановић Шакабенда. В. Војводић |
|
Садржај Додај у корпу |