О идили и срећи. Хелиопторно лутање кроз сликарство Клода Лорена | Натраг |
|
Сликати природу због њене сопствене лепоте, мање или више независно од збивања која се у неком пределу виде или приказују, могуће је тек од тренутка када се човек у довољној мери ослободио њених претњи, када је довољно ојачао да би му она уопште могла бити лепа. Нема лепоте тамо где влада страх од земље на којој смо и неба под којим смо; али кад су људи довољно упознали и једно и друго као границе и садржаје свог живота, тако да је постало могуће овладавање њима, ослепљујући страх се смањује а око почиње да се отвара за лепоту природе. Она, заправо, тада, заједно с њим, тек и настаје: оно је види, она га изграђује за такво виђење. Не више беспомоћно уроњен у природу, осуђен на мукотрпно и неравноправно рвање са стихијом, већ заклоњен зидинама града (који није “природа”), човек почиње да упознаје њене законе и, заједно с тим гради своје радионице и фабрике са осећањем растуће моћи. |
|