Интелигентни живот у универзуму

Интелигентни живот у универзуму постиже два вредна циља. Најпре, он представља својеврсно ажурирање класичне књиге на ову тему, ремек-дела великог руског астрофизичара Јосифа Самуиловича Шкловског, Васиона, живот, разум (1962), односно њеног енглеског издања које се појавило четири године касније, а које је уредио и допунио нико други до Карл Сеган, велики лични пријатељ и сарадник Шкловског. Енглеско издање носи наслов идентичан наслов ( Интеллигент Лифе ин тхе Универсе ) као и Улмшнајдерова књига, а већ површни увид показује да две књиге имају и сличну структуру – по један део посвећен предоминантно астрономском залеђу, предусловима за биолошку еволуцију и коначно СЕТИ-јем у ужем смислу. Међутим, нагла експанзија многих области којих се ова изразито мултидисциплинарна тема дотиче у периоду након појаве књиге Шкловског и Сегана чини да се у детаљима ова два дела драстично разликују. Док су Шкловски и Сеган били принуђени да сликају широком четкицом, Улмшнајдер нам даје детаљан пресек широке тематике периода после 1995. године, при чему га већ сам обим материјала приморава да буде изразито сажет, остављајући детаље на самостални увид заинтересованом читаоцу у обимној библиографији. Та огромна разлика између ове две књиге нам јасније но било шта друго указује колико је научни \" пејзаж\" промењен са доласком астробиолошке револуције.

Друго, Улмшнајдерова књига наглашава да је дискусија о интелигентном животу ван Земље и потрази за њим неодвојиво и суштински везана за читав астробиолошки дискурс, нешто што се прима фацие чини очигледним, али што се нажалост исувише често испушта из вида у стручним публикацијама на ове теме. Непредвидљивим ходом историје и Зеитгеист-а дошли смо до ситуације у којој СЕТИ пројекти више нису у оној мери претеча и весник будућности, а нарочито онога што бисмо могли, по узору на људе попут Велса, Холдејна, (Џулијана) Хакслија, Тесле, Циолковског, назвати космичком визијом будућности човечанства. Напротив, може се уочити извесна атмосфера цинизма којом су ове активности окружене – и то не само код њихових декларисаних противника. Опис савремених СЕТИ пројеката, у секцији 10.6. дат је прилично лаконски, али строго адекватно – пракса је, наиме, та која заостаје за оним што бисмо, готово пола века након првих пионирских покушаја потраге у савременом смислу речи, могли очекивати. Ово је посебно видљиво у односу практичних СЕТИ активности према класичним скептичким аргументима, од којих је најзначајнији Фермијев парадокс, на шта ћемо се још вратити. Улмшнајдер наглашава да је превазилажење ових ограничења нужно, те да је СЕТИ подухват интегрални део астробиолошког дискурса, од чега може бити само и теоријске и практичне користи.