Нацрт за једну феноменологију права | Натраг |
Esquisse d |
|
Колико изгледа чудно то што је француска филозофија за последњих пола века систематски заобилазила проблем права, толико изгледа нормално и за очекивање што га се управо латио тај енциклопедијски дух, какав је био Кожев. Утолико не делује необично ни то што је он у овоме делу, писаном 1943. године, проблем захватио »од нуле«, као да пре њега ништа о томе није написано. Тако он ово своје опширно излагање, подељено у три дела (Право као такво, Настанак и развој Права и Систем Права) отпочиње најопштијим ставом да »Право као (емпиријска) егзистенција остварује суштину Права у просторно-временском, материјалном свету, а феномен Права открива (човеку) ту суштину преко свога остварења«. Споља гледано, Право почива у интервенцији трећег »непристрасног и незаинтересованог«, лица Ц, којом ово остварује идеју Правде, поништавајући »неправедни« отпор лица Б на радњу лица А. Но ту се одмах, са Кожевљевог феноменолошког гледишта, поставља тешки проблем »непристрасности и незаинтересованости« тог трећег лица Ц (законодавца или судије). Решење које Кожев предлаже подсећа на кантовску естетику: »ејдетска« је очигледност да човек налази задовољства у остваривању својих идеја, па према томе и идеје правде. Само се тако може објаснити наш порив да се умешамо у неки сукоб на улици на страни онога коме се очигледно наноси неправда. Но, тај »кантовски« одговор неки сматрају недовољним, па Кожеву стављају оправдани приговор да није одговорио на питања која он, са своје стране, изазива: како се збива то да човек може да превазиђе тај интеракцијски сукоб и савлада га »Идејама«? Како је заправо могућа та Идеја која је основа Права? Којим дијалектичким »укидањем« тај темељ права превазилази почетну ситуацију сукоба? Као што му је приговорено и због поистовећивања »државног разлога« и »друштвене утилитарности«, што га је, неумољиво логичног какав је, навело да порекне сваку чисто правну природу Уставу, будући да овај произилази из политике. Итд. Итд. |
|
Садржај Додај у корпу |