Лјубавне повести

Лјубавне повести јесу историјска изградња субјективности у западноевропској традицији, приказана кроз призму љубави. Ауторка анализира формирање субјекта, постављајући у фокус својих разматрања љубав као посебну и суштинску важну \"врсту\" нашег односа са Другим. Тај однос заснива се на два нужно нераздвојива принципа: динамика љубави и динамика мржње.

Свако поглавље усмерено је ка одређеној \"врсти\" љубави, а та врста одређена је у односу на дати историјски тренутак (нпр. хришћански погледи на љубав у периоду средњег века). Различите концепције љубави својствене западноевропској култури, ауторка конципира на основу анализе одабраних књижевних и теолошких текстова. Дакле, љубав се тумачи у књижевном смислу, на примеру ликова попут Дон Жуана, или Ромеа и Јулије, али се исто тако проучава и у библијском смислу, и на крају, сагледава се и кроз феминистички аспект, у оквиру кога се разматра питање материнства и доминантност \"очинске функције\". Кристева примарно смешта љубав у поље језика. Лјубав мора бити преточена у језик да би била доступна свету. Стога се и књижевност може сматрати \"језиком љубави\", јер се њом заправо исказује љубав. Поред књижевности, која је први важан извор за проучавање љубавне повести, издваја се и психоаналаитичка пракса, која такође подразумева \"исказивање\" љубави. Наводећи примере проблема пацијената са којима се сусретала током своје аналитичке каријере, Кристева издваја значај психоанализе за разумевање концепције љубави. Као закључак, Кристева наглашава да је примарни нарцизам кључан за формирање субјекта, а Нарциса издваја као централну фигуру у западноевропским схватањима љубави.