Историја византијске филозофије

Полазећи од чињенице да се српска култура све до Велике сеобе 1690. превасходно развијала у хоризонту византијске цивилизације могли бисмо рећи да сваки савремени систематски обухват вишевековног духовног живота на тлу Византије представља изванредно важан извор и путоказ када је реч о нашем саморазумевању. Наиме, развој тзв. \"источне\" мисли од апологетског периода па до 9. века нема само теолошку релевантност, он напросто није препоручљив само православним учењацима.

Енормно богатство тема и историјских искустава које је обухваћено у књизи Лурјеа и Баранова у значајној мери превазилази опсег теолошког интереса. О томе превасходно сведочи обиље историјских увида посредством којих се унапређују наша сазнања у погледу јеврејске духовне традиције, као и сложеног процеса конституције хришћанске цркве и њеног искорака из те традиције. Поред тога, аутори уз помоћ најсавременијих сазнања демонстрирају нужност хришћанског прикључивања баштини античке филозофије, посебно када је реч о њеним незаобилазним терминолошким достигнућима.

Поентирајући да бисмо без византијске духовности данас највероватније били лишени енормног доприноса античког мишљења, аутори највећу пажњу с правом посвећују постепеном, али далекосежном поступку \"превођења\" античких мисаоних засада на хришћанско духовно тло. Један од несвакидашњих квалитета ове књиге се састоји у тези да се при том не ради о пукој транслацији из филозофског у теолошки регистар. Несумњиви и неспорни теолошки контекст у којем се обликовала византијска мисао нипошто не подразумева и лишеност сваког другог теоријског интереса. За разлику од уврежених и доминантних мњења, аутори тврде да се може говорити о двоструком мисаоном ткању византијског света, тј. о напоредом постојању античке, заједно са византијском филозофијом.