Основни мотиви феноменологије страног | Натраг |
Grundmotiven einer Phänomenologie des Fremden |
|
Из предговора \"Страно као почетак филозофирања\" проф. Драгана Пролета:
Након успелих указивања на своје основне мисаоне мотиве филозофима најчешће полази за руком да истовремено обаве два важна посла. Приближавају се широј читалачкој публици и додатно осветљавају оно што су до тада учинили. Стичу нове поклонике, а старим поштоваоцима помажу да додатно разјасне и заокруже стечена сазнања. Отуда су и Платонов Федон , Аристотелов Протрептикос , Кантова Пролегомена , Хегелова Пропедеутика до данас готово једнако атрактивни како почетницима, тако и онима који су поодмакли у стварима филозофије.
Приказивање средишњих мисаоних мотива исказује упадљиве сродности са текстовима чија сврха се пре свега састојала у настојању да се за ствар филозофије заинтересују и они који не маре за њу. Наиме, меродавни \"наговори\" на филозофију увек су нешто више од наговора, пошто њихов значај постаје крајње упитан уколико нам не наговесте и срж одређеног филозофског становишта. Следствено томе, и приказ основних мотива неке филозофске позиције постаје релевантан тек уколико доноси нешто више од пуке провокације која нас усмерава да се њоме подробније позабавимо.
Мотиви о којима говори Валденфелсова књига могли би се груписати око проблема коначности, временитости, телесности, пажње, културе и респонзивности. При том ваља упозорити да бохумски феноменолог не намерава да легитимише себе у смислу изворног промотера тих мотива као кључних филозофских проблема, него наступа знатно скромније. Његова водећа намера је да прикаже полазишта своје властите феноменологије страног. Истини за вољу, међу наведеним мотивима филозофији није позната само респонзивност, чији корени су везани за двадесетовековну медицину и биологију, док сви остали у већој или мањој мери представљају признату тековину филозофског мишљења. Имамо ли то у виду, схватићемо да основни мотиви Валденфелсовог мишљења нису сасвим непознати, па самим тим ни нови. Новина његовог феноменолошког поступка крије се у осветљавању наслеђених мотива у хоризонту страног. Међутим, није ли страно управо инстанца која нам ствари пре затамњује него што их осветљава, није ли сфера присног, извесног и познатог још од Аристотела, а нарочито од Декарта препоручена као једино стабилно упориште приликом мисаоног упуштања у туђе, неизвесно и непознато? Штавише, оправдано се намеће питање да ли страно, с обзиром на своју неприступачност, може послужити као полазиште за излагање било каквих филозофских мотива? |
|
Садржај Додај у корпу |