Социологија науке. Мертоновски и конструктивистички програми

Књига се састоји из увода, четири поглавља, закључних разматрања и списка литературе. У уводном делу расправља се о основним епистемолошко-методолошким проблемима и споровима у социологији (науке). Прво поглавље посвећено је настанку и еманципацији социологије науке. Оно започиње прегледом оптимистичких схватања науке у СССР-у, САД и Немачкој, у првој половини 20. века, а потом се анализира неадекватност позитивистичког схватања науке. Након тога указује се на изворе релативизма у класичној филозофији науке који постаје доминантна оријентација конструктивистичких социолога. На крају, обрађују се и социјалне и когнитивне околности настанка и развоја конструктивизма и постмодернизма. У другом поглављу разматра се Мертонов(ски) програм социологије науке. Шкорић сматра да је почетак социологије науке могуће лоцирати у 30-те године прошлог века, када је Роберт Мертон објавио своју докторску дисертацију о науци у Енглеској у 17. веку. Стога се, поред Мертонове тезе, врши анализа и Цилселове тезе, као још једног раног рада који повезује историју и социологију науке, да би на крају уследило детаљно преиспитивање бројних проблема социологије науке који су овим радовима покренути. У трећем поглављу изложен је конструктивистички програм социологије научног знања. Будући да је ова парадигма, током неколико последњих деценија, била доминантна у социологији науке, одабрани су само репрезентативни аутори, при чему се избор заснивао на два критеријума – изабрани су они аутори чији радови су изазвали највеће полемике и који су били најутицајнији. Ту спадају припадници Единбуршке школе и још неколико аутора који имају сличну теоријску позицију. У четвртом поглављу анализирани су \"научни ратови\" као последица успона антинаучне социологије (науке). Најважнија дистинкција, којој се посвећује доста пажње, јесте она између пронаучно и антинаучно оријентисаних теоретичара, пре свега социолога. Након разматрања основних појмова, обрађују се и сами \"научни ратови\", схваћени као поларизовани конфликт између поменутих пронаучно и антинаучно оријентисаних теоретичара. Детаљно се обрађују и прве пронаучне реакције Волперта, Холтона, Вајнберга, Шилса, Гроса и Левита. Исто тако, посебно се анализира напад на академску левицу, уз критички осврт на понекад исувише поједностављене критике. Најзад, з авршни део рукописа посвећен је критичком осврту на мертоновску и конструктивистичку социологију науке, да би на крају био приложен и врло исцрпан списак релевантне литературе, готово у целости на енглеском језику.

Оригиналан допринос науци остварен је успешном применом упоредне анализе у опсежном теоријском истраживању једног до сада недовољно истраженог социолошког проблема, при чему су пажљиво, систематски и на продубљен начин анализирани готово сви релевантни проблеми социологије науке.