Немачке теме

Перо Слијепчевић, један од наших најбољих германиста, написао је можда најлепше ретке о Гетеу и Ману у нашој науци о књижевности. Књига Немачке теме сабира његове значајне радове о Гетеу, Томасу Ману, као и немачким књижевницима који су живели и стварали на почетку XX века, у време великих политичких превирања.

У расправама о Гетеу, Слијепчевић се највише бави његовим односом према нашој народној поезији, шта је и зашто у њој волео, а шта не. Гете није волео примитивизам и плаховитост коју је видео у нашој епској песми и лику Краљевића Марка, јер “како би ведри љубитљ калокагатије могао волети онако мрка и виолентна примитивца”, али је високо вредновао лирску народну песму, њену разноврсност мотива и истинитост осећања, уочавајући у њој оно што је општечовечанско, и поредећи је чак са Песмом над песмама. Слијепчевић пак сматра да се Гете и поред најбоље воље није успео удубити у нашу народну душу, за разлику од рецимо Грима, те да је и није могао до краја разумети.

„Гетеови погледи и пути нису свуда наши, разуме се, али је Гете висока планина која се гледа с удивљењем. И више него планина: то беше Личност.“

О Томасу Ману пак каже да је “Ман највећи живи следбеник Гетеов у Немачкој.“ У раду Немачки савремени књижевници и политика Слијепчевић преиспитује однос немачких писаца према национализму, светском рату, односно њиховог држања према политичким догађајима почев од 1914, и у том светлу преиспитује и Томаса Мана, док у раду „Вечито враћање” о Мановом роману „Јосиф и његова браћа“ каже још и да “Угледни немачки писац, који се годинама бавио проблемом отаџбине, и најзад остао без отаџбине, обрађује од неколико година причу о старозаветном изгнанику Јосифу.“

„Томас Ман, о чему год је певао мислио је, како сам признаје, о умирању. Али никад песимистички, никад расположен за нирвану. Његова клавијатура најлепше звучи о Смрти, али он потврђује и благосиља Живот. Приближујући се старости својој, могло би се рећи, он у свом великом роману дели неки мистични мегдан са смрћу. “ П. Слијепчевић