Расправа о пореклу језика

Већ као животиња човек има језик. Сви силни и најсилнији међу силнима, болни осећаји његовог тела, све јаке страсти његове душе испољавају се непосредно у крику, у тоновима, у дивљим, неартикулисаним гласовима. Животиња која пати ће, баш као и јунак Филоктет, кад је спопадне бол, почети да цвили, да јечи, па тако је напуштена, на пустом острву, без присуства ближњег, спремног да помогне, без трага и без наде у њега. Као да слободније дише, дајући одушка силном и намученом даху; као да део свог бола преноси у уздах и из празног ваздушног простора увлачи у себе нове снаге да преболи, испуњавајући јецајима глуви ветар. Тако нам је мало природа дала у виду подвојених камених стена, егоистичних монада!