Изабрана дела

Кад је Николај Васиљевич Гогољ објавио Вечери у сеоцету крај Дукањке и Миргород у првој половини 30-их година XIX века, критичар Висарион Бељински је осетио да се рађа нова епоха у руском духовном животу. У критици „О руским приповеткама и приповеткама г. Гогоља\" (1835) он, између осталог, пише да је у руској књижевности прошло време идеалне поезије и да наилази ново, реално уметничко виђење света, чија је основна одлика „непоштедна отвореност\", да се у новим уметничким делима живот појављује „у свој својој наготи\", „у свој својој ужасној ружноћи\" и „свој својој свечаној лепоти\". На почетку своје необично плодне критичарске активности он истиче да човеку није потребан замишљен, идеалан, нестваран живот, већ „онакав какав је он заиста\". У првим Гогољевим делима он види једноставност маште, становиште народног виђења света, „савршену истинитост живота\", оригиналност и „хумористичку радост\", увек савладавану „дубоким осећањем потиштености и туге\".

После појаве Ревизора , Женидбе и Шињела , кад се појавио и први том Мртвих душа , Бељински је свом снагом свога необично снажног талента кренуо у теоријско осмишљавање и одбрану нове уметности. До тог времена господареће схватање књижевног стварања дочекало је Гогоља на нож, велика већина је схватала његова дела као неукусну фељтонистику, која наноси штету идеално замишљеном животу. Мањина је у њему видела великог писца, зачетника новог схватања књижевног стварања. На Пушкиновим и Гогољевим делима Бељински је засновао и развијао теорију нове уметности, око себе је сабрао изузетно талентоване младе људе. Тада је, у 40-им годинама XIX века, и створио натуралну школу. Појављују се Херцен, Гончаров, Тургењев, Достојевски, Григорович, Салтиков-Шчедрин. Том покрету су дали име његови противници, чиме су хтели да нагласе да је та нова уметност у непосредној зависности од стварног живота и да у њој не постоји ништа стваралачко, већ да је грубо копирање природе и друштва.