Од затвореног света до бесконачног свемира

Ово је свакако најпознатија Коиреова књига. Мање технички интонирана од осталих, она је намењена свима онима које интересује начин на који се током \"научних револуција\" мењају темељи саме мисли. Какве ћемо све духовне трансформације, пре свега филозофске, верске, историјске и научне, срести ако кренемо путем који води од затвореног и коначног света до схватања да је свемир бесконачан? Управо на ово питање одговара Коире на путу којим нас воде Кузански, Бруно, Кеплер, Коперник, Декарт, Хенри Мор, Њутн и Лајбниц.

Урушавање космоса од стране нове науке XВИИ века не отвара само нове научне (физичке, математичке, космолошке) проблеме: Коире управо показује како се кроз проблем бесконачног (бесконачне празнине која омогућава да се сачува замисао о божанском деловању и створеној материји и бесконачне пуноће која изопштава Бога) преображавају класични докази о постојању Бога, и под знак питања ставља и сама идеја стварања, чиме и место човека у свемиру постаје несигурно. И други његови радови сведоче о иновативности Коиреовог поступка, али је већ овде јасна суштина: историју науке не смемо сматрати ни као науку која ће просто набрајати своје успехе и заблуде, нити као грану филозофије под именом епистемологија, већ заиста као јединство науке, историје и уметности. Све је ово омогућило Пјетру Редондију да каже како је \"Коире био један од последњих енциклопедијских историчара, како по бројности тема којима се посвећивао (од Платона до Хегела, од Парацелзуса до Кеплера, од Бемеа до Спинозе, од Коперника до Галилеја, од Декарта до Њутна), тако и због настојања да нашој цивилизацији пронађе један и јединствен смисао\". Ово је, без сумње, тачно, као што је тачно и то да је био \"један од последњих представника интелектуалне аристократије, полиглотске и космополитске\". Опет, исто тако можемо да кажемо и да је Коире, према Школи анала, био један од првих \"нових историчара\" науке.