Студије о Галилеју

Текстови који чине ову књигу, први пут објављени између 1935 и 1939. године, представљају пробој, не само у тумачењу Галилејевог учења, већ и у читавој историји науке. Са методолошке тачке гледишта они су били први пример озбиљних резултата до којих се дошло уз помоћ појмовне анализе, која настоји да историјске документе обухвати једном дубоком интуицијом аутора, којом се надилази чисто техничко тумачење, интуицијом у којој се не могу вештачки одвојити њени научни од филозофских и верских аспеката.

Коиреове анализе на светлост дана износе дубоке везе, које су раније само наслућиване, између модерне науке и метафизике. Коире, наиме, одбацује тумачења Галилеја (и читаве науке шеснаестог века) која су резултат једног практичко-емпиријског приступа, чије корене налазимо у техничким круговима. Он раскида са свим тумачењима модерне науке беконовског типа, користећи притом врло тешке речи (\"Бекон није никада разумео науку. Лаковеран је и лишен критичког духа\"), а одлучно одбацује и настојања да се велика новина, и суштински допринос рађању нове науке, коју представља Галилејево дело, протумачи уз помоћ појединачног научног појма, било да се ради о принципу инерције или давању велике пажње некој другој физичкој величини.

Галилеова величина, по Коиреу, почива на једног дубокој интуицији, интуицији која надилази интерес за експеримент или било који одређени научни принцип, а то је замена конкретног прегалилејског простора оним апстрактним, еуклидовским. Физички условљеном простору античке и средњовековне науке, у коме се тела крећу под утицајем сила које су зависне од извесног космичког реда, и природним местима одређеним у складу са њиховом материјалном природом, Галилеј супротставља чисто геометријски простор, чије уређење не зависи од космофизике, већ само од Еуклидових теорема. У том се простору тела своде на геометријске фигуре које се крећу под утицајем гравитације. Управо ова дубока интуиција о простору је била неопходна да би математика постала део науке и да би експерименти овој донели толико користи. Обављајући ову сложену операцију, Галилеј је следио Архимеда, и Коире на овоме и те како инсистира. Он је, међутим, надмашио учитеља, који је доспео само дотле да развије статику геометријских \"иреалних\" тела и, стављајући у покрет геометријске фигуре и приписујући им силу теже, засновао једну динамику. Ипак, не смемо заборавити да је захваљујући Архимеду успео да развије ову интуицију која му је омогућила да надиђе аристотеловце. Архимедовска апстрактна наука, са своје стране, своју инспирацију налази у платоновској филозофији. Други су аутори (Штраус, Касирер, Бурт, Олшки) говорили о утицају Платона на Галилеја, али само Коире указује на Галилејев \"дубоки и самосвесни\" платонизам и истиче да је Платон утицао на читав његов опус, укључујући овде и дијалошку форму његових дела. За њега је чак и Архимед платоновац, упркос свима онима који су у овоме видели, изнад свега, једног великог инжењера.

Проучавањем галилејских текстова Коире настоји да докаже своју суштинску тезу: улога теорије значајнија је од улоге експериментисања, и овом другом се не посвећује нимало простора. Он иде чак тако далеко да сумња да је Галилеј уопште губио време на спровођење експеримената. Од младалачких истраживања посвећених кретању, преко динамике косе равни до борбе за коперникански систем, читав развој галилејске мисли подлеже тумачењу истим кључем: принцип инерције, закон пада тешких тела, снажна приврженост коперниканском систему, све ово се не би могло замислити да Галилеј претходно није напустио свет реалних тела и конкретног простора и, заједно са Платоном и Архимедом, попео се у свет идеалних тела (савршених сфера, савршених равни) и геометријског простора.