Иронија

Шта је иронија? Који су њени облици, а које су замке? Толико деликатних питања на која аутор одговара, не без ироније и сам, уз помоћ бесконачности примера који показују његову неизмерну културу, музичку, али и филозофску.

Укратко, шта је иронија, ако не савест, него радосна добра савест? Како се она разликује од лицемерја? Нема хумора без љубави, ни ироније без радости. Иронија, укратко, спасава оно што се спасти може. То је погубно за илузије;  Она свуда плете паучину где ће се ухватити педантно, сујетно и гротескно. „Иронија, права слобода!“ повикао је Прудон из дубине своје ћелије у Саинте-Пелагие. Иронија све доводи у питање; својим индискретним испитивањем руши сваку дефиницију, узнемирава у сваком тренутку понтификацијски педантизам спреман да се угради у задовољну дедукцију. Захваљујући иронији, мисао лакше дише када се препозна, плешући и шкрипећи, у огледалу одраза.

\"Постоји елементарна иронија која се стапа са знањем и која је, као и уметност, чедо доколице. Иронија је, зацело, исувише духовна да би била доиста уметничка, а, с друге стране, она је одвећ окрутна да би била стварно комична. Ипак, постоји нешто што их зближава: уметност, комика и иронија постају могућне онде где ослаби животно важна неопходност да се без оклевања делује. Али ироничар је још слободнији од смејача, јер овај веома често хита да се смеје како не би морао да плаче, као они страшљивци који вичу у мрклој ноћи да би одагнали свој страх; они верују да ће предупредити опасност самим тим што је означавају, и изигравају људе који не верују ни у какве натприродне силе са надом да ће је предухитрити. Пошто се више не боји изненађења иронија се поиграва са опасношћу. У овом случају опасност је затворена у кавезу; иронија иде да је види, дражи је, излаже подсмеху, одржава како би се забављала.\"

В. Јанкелевич