Рађање идеје универзитета

Фихтеова, Шлајермахерова и Хумболтова опсесија одбраном аутономије универзитета створила је нови проблем – наиме судбинско везивање универзитета за државу показало се као превелико бреме, било да је универзитет имао да буде средиште обнове нације, било основ једног  Културстаата . Притиснут захтевима државе за произвођењем професионалне компетенције у свету који је све више инсистирао на административној и привредној функционалности и ефикасности, универзитет се све брже удаљавао од својих модерних просветитељско-хуманистичких оквира, односно од прокламоване еманципаторске улоге знања. Међутим, он је једнако био жртва високо подигнутог тона, којим је био праћен говор филозофâ немачког идеализма. Они универзитету приписују исту ону тотализујућу моћ измирења идеја и стварности какву су најпре приписали филозофији. Зачетник овог високог говора, Имануел Кант, ставља филозофију и Филозофски факултет у средиште универзитета.

Универзитет се врло брзо, већ код Фихтеа, од средства институционализације знаности и места рођења еманципованог друштва будућности, претворио у место образовања нације. Сходно идеји о Културстаату , Шлајермахер и Хумболт су, са друге стране, замишљали да свеукупан духовни живот нације сконцентришу на универзитету. Шелинг је унутрашњу повезаност универзитета са стварним светом, такође, схватио врло радикално тиме што је индивидуални, образовни пут ка апсолуту разумео кроз јединство истраживања са општим процесом образовања. Последица свега тога била је да је универзитет код њега постао \"институцијом општег образовања\". Тако је дошло до тога да се револуционарна, пар еxцелленце, модерна идеја универзитета, временом \"окамени\" у пројекту институционализације знаности, односно идеји заснивања немачког универзитета. У том бисмо смислу могли говорити о томе да се идеја универзитета отуђила од својих субјеката, професора и студената, и да је временом похрањена у институцији, односно држави. У традицији немачких мандарина она је, заузевши потпуно одбрамбени став према професионалној пракси, све више почела да се формулише у потпуној опреци према чињеницама, чиме се коначно дегенерисала у идеологију професионалне класе образованог грађанства. Идеја универзитета се тиме претворила у идеологију универзитета.