Путовање по Италији

Гетеова методика путовања у германистици је била предмет бројних истраживања, а посебно је анализиран његов особени стил путовања по Италији. Према мишљењу Хајнриха Нидерера, Гете је управо за време свог боравка у Италији развио јединствено умеће доживљавања и опажања. Оно се заснивало, пре свега, на свесном избору концепта апстраховања који му је омогућавао осећај сопственог „стварања света\". У складу с тим концептом, Гете је бирао мноштво упечатљивих детаља из окружења у коме се налазио и уклапао их у целину служећи се при томе читавом палетом техника за откривање света. Једна од тих техника била је свакако вољна контрола емоција којом се постизала мирноћа душе, о чему се често говори у записима са овог путовања. Из Рима, 10. новембра 1786. године, Гете пише: „Живим сад овде у ведрини и миру какве одавно нисам осећао. Моја навика да све ствари гледам и схватам онакве какве јесу, моје верно устрајавање на навици да не мутим око, моје потпуно одрицање од било каквих претензија, све ми то поново веома иде наруку и изванредно ми усрећава душу. Сваког дана по неки нов значајан предмет, из дана у дан свеже, велике, необичне слике, и целина о којој се дуго мисли и сања, а коју никада није могуће маштом досегнути\". Са себи својственим хумором Гете цитира потврду тог свог става из једног Винкелмановог писма Франкеу: „Све у Риму треба тражити са извесном равнодушношћу, иначе ће сматрати да сте Француз\" (13. децембра 1786). Мирноћа душе била је неопходна пред навалом утисака који су претили да преплаве сензибилног посматрача: „Требало би се овде [тј. у Риму] служити са хиљаду писаљки, јер чему ће овде једно перо\", пише он 5. новембра 1786. године.