Унутрашње иностранство

Књига Драгана Проле  Унутрашње иностранство. Огледања европског и српског романтизма представља резултат вишегодишњег ауторовог истраживања које се одвијало у три правца. С једне стране, полазећи од великог значаја филозофије Ј. Г. Хердера, Проле је истраживао духовни амбијент из којег је стасавала његова критика Канта, као и афирмација филозофије историје и антропологије без којих је незамислив настанак романтизма, али и културни развој већине словенских народа, који се код Срба одвијао у хоризонту реформе језика и правописа, за које је директне подстицаје преко Копитара и Вука дао управо Хердер. Аутор је такође анализирао и рецепцију Хердера код Срба током 19. века, што је укључивало и истраживање књижног фонда у гимназијама у Новом Саду и Сремским Карловцима.

Други део књиге тематизује основне проблеме везане за широке, европске оквире романтизма, при чему се аутор пре свега ослања на тзв. Јенску романтику , али паралелно прати и идејне разлике до којих је дошло приликом конституисања романтизма у Енглеској и Француској. Истичући да су снажно поларизована идеолошка трвења више допринела мистификацији него расветљавању романтизма, аутор износи тезу да услед политичке манипулабилности роматичарских идеја делатну повест романтизма карактерише сиромашење и редуковање почетних мотива, а не њихово гранање, ширење и усложњавање. У овом делу рада посебно се успешно разматра однос романтизма и историје, при чему је у првом плану оповргавање предрасуде да романтизам представља пуко евоцирање и израз отпора против нужности савременог тренутка, а тиме и против тада фаворизованог дискурса универзалне историје. Премда га можемо читати и као својеврсну борбу за право које човеку допушта да сме да има више од једне историје, аутор закључује да роматичарски пасеизам и даље остаје на снази као најозбиљнији приговор против романтизма.

Трећи део рада упоредно истражује поетике европских и српских романтичара, испитујући разлике и сродности у песничким мотивима. У том делу Проле веома уверљиво показује како је српским песницима неупоредиво више стало до дана него до ноћи, која је представљала романтичарску алегорију која је требало да има корективну улогу у односу на строгу просветитељску рационалност. Будући да код српских песника ноћ представља продужење и објаву дневних невоља, Проле показује да они нису романтичари у строгом жанровском смислу, јер им превасходни циљ није био да критикују просветитељске једностраности.