Повест историјске мисли. Од Хомера до почетка 21. века | Натраг |
|
Књига која је пред вама посвећена је повести идеје о историји. Тачније, настанку и развоју интересовања за чување сећања на живот људи у прошлости, почев од представа о минулом животу народа источног Медитерана па све до комплексне теорије и филозофије историје. У том дугом временском распону посебно смо желели да истакнемо време и околности у којима је сазревало схватање да историографија није ствар \"замрзнутог ума који се држи досадне рутине\" и оно смешно и чудесно у нашим животима претвара у хладно и \"безосећајно\", већ пре свега резултат вечите тензије између прошлости и садашњости. При томе нас нису занимала само гледишта познатих аутора него и ставови неких мање знаних и мање признатих историчара. Због тога су се поред Хекатаја, Херодота и Тукидида, овде нашли и Ефор, Касије Дион, Велеј Патеркул, Светоније Транквил... И због тога смо се у прегледу византијске историографије поред Павла Ђакона и кнегиње Ане Комнине бавили и Теофилактом Симокатом и Кекавменом. Најзад, управо због поруке која се скрива у наведеној синтагми из Александријског квартета Лоренса Дарела, нисмо се зауставили код Хејдена Вајта већ смо наставили са Јиргеном Коком, Рожеом Шартијеом, Габријелом Шпигел, Франком Анкерсмитом, Хансом Келнером, Ђованијем Левијем, Китом Џенкинсом... Управо су они јасно наглашавали да историографија не може имати непосредне практичне циљеве, да је реч о науци о вероватном, па утолико пре и о науци подложнијој манипулацијама. Поготово онда када политика било које врсте узурпира прошлост. |
|
Садржај Додај у корпу |