Меморија текста | Натраг |
|
Као што по лепоти нема равна заветном или надгробном латинском запису, тако по загонетној, згуснутој мудрости, нема равна Кафкиним дневничким белешкама. Увек ми је пред очима његова „парабола о читаочевом кажипрсту\" из 1916. године, наоко записана без сврхе и повода. Тих неколико реченица сажимају са безличном величанственошћу све што свет треба да зна о писању и читању.\"Једне олујне ноћи – док је ветар оштро уносио кишу преко најмање куће – неки студент, који је на мансарди седео над својим књигама, зачу гласан крик. Он скочи и ослушне, али све беше тихо. Мора да ми се привиђа, рече у себи и настави да чита. Не привиђа се, тако се, после кратког времена, поређаше слова у књизи, сама од себе. Привиђа, понови он и крену да исправља слова, повлачећи прстом дуж узнемирених редова\". |
|
Садржај Додај у корпу |