Антологија руске поезије XX века. Сребрни век И-ИИ

Из предговора Владимира Јагличића за Антологију руског песништва XX века издвајамо следећи опис:

За прву четврт двадесетога века, кад је о руском песништву реч, одомаћио се у књижевној науци израз \"Сребрни век\". Сребрни век би требало да буде \"дете\" златног, деветнаестог века у руском песништву, који је отпочео \"пушкинском плејадом\" (после великих личности, Ломоносова и Державина), а завршио се зрелошћу Тјутчева, Фета, Соловјова и Случевског, који су најавили успон руског симболизма.

Тако нам, данас, научно угланцано, изгледа, па се чини да је Сребрни век некакав групни снимак на којем се смеше истомишљеници. Разуме се, у такозваној стварности није све било тако глатко. Постојали су различите тежње, тражења (себе и других), сукоби, мирења, поновне свађе, поетички и животни разлази, чак двобоји између наоко сродних душа. Блок, Бели и Брјусов, Вјачеслав Иванов и Волошин, Волошин и Гумиљов, Гумиљов и Блок, Гумиљов и Ахматова – као и многи њихови сапутници, пролазили су кроз различите, како књижевно-поетичке, тако и ванкњижевне, животне фазе. Прекомерно зближавање је ове, изразито индивидуалне личности, коштало – није претерано рећи – скоро и живота. Мешали су, опасно, светове да би се у њиховој помешаности и нејасној магли поново тражили – пронашли, или се дефинитивно у њима изгубили. Ми нисмо савременици који прате њихов (заједнички поетички) успон, не знајући чиме ће се он свршити, већ неко ко баца поглед унатраг, имајући у виду читав животни и стваралачки пут – како песника, тако и века којем су припадали. Зато, ваља разликовати почетно сабораштво младих песника од каснијег, појединачног развоја одређених личности.

Ако овим, поменутим, именима прикључимо имена тако разнородних стваралаца какви су Баљмонт, Сологуб, Кузмин, Хипијусова, Ходасевич, Ањенски, Кљујев, Хлебњиков – да се задржимо само на њима – постаће, и без потанкости разјашњења, јасно због чега се овај период у руском песништву издваја, не само као део руске, већ и светске културе, али и зашто је несводив на оскудност припадању поетичким правцима и школама. Ови песници су их надилазили, чак и кад су им правоверно припадали.