Приповести о прози. Размишљања и тумачења

Виктор Шкловски, руски и совјетски писац, књижевни теоретичар и историчар, теоретичар филма и филмски сценариста, један је од оснивача школе руског формализма и аутор великог броја књига, прозних, теоријских, мемоарских и биографских (о Стерну, о Мајаковском, о Лаву Толстоју, Ејзенштајну, о сликару Павелу Федотову).

Идеје формалистичке школе настале су пре више од сто година, а њене основе поставио је Шкловски. Формализам је утицао на различите области хуманистичког знања, не само на теорију књижевности, него и на теорију уметности, на филозофију, психологију, лингвистику, културологију, теорију музике. Иако се почетак формализма рачуна од 1913. године, прва декларација овог правца био је рад Виктора Шкловског Васкрсавање речи , из 1914. године.
„Човеково најстарије песничко стваралаштво била је реч. Речи су сада мртве и језик је налик на гробље, али кад је реч била тек рођена, она је била жива и сликовита... Сада, кад је уметник пожелео да има посла са живом формом и са живом, а не мртвом речју, он реч ломи и деформише је... старим брилијантима речи враћа некадашњи сјај...\" Идеја васкрсавања речи за Шкловског је остала важна до краја његовог живота. Он је говорио да на свет пада прашина и да зато престајемо да га доживљавамо. На стакло живота пада прашина, слика живота постаје мутна и човек живи суморно, без светлости, а књижевност, писац, сижеом брише то стакло, и живот опет постаје видљив, привлачан и опипљив.

У свом двотомном делу Приповести о прози , Шкловски читаоцу открива методе којима су фиксиране промене света, оног света за који савремени човек не би знао да их уметност није овековечила.

Први део књиге разматра првенствено западну прозу. Аутор води читаоца кроз антички свет у коме настају први европски романи, говори о делима која су претходила Декамерону, о новели која описује положај хуманисте у друштву и новели која истражује однос према старом помоћу новог осмишљавања постојећих метафора.

Историја западне књижевности у књизи Шкловског постаје чудесна прича о томе како се свет мењао и како је остајао исти, и шта се у промењеном свету мењало захваљујући новом погледу на свет и како су јунаци грчког романа, Хиљаду и једне ноћи , Апулејевог Златног магарца , Бокачових новела или Лазарчића из Тормеса страсно и бурно ишли ка првом великом европском роману – Дон Кихоту , како је у свету долазило до великих прелома који су утицали на промену свести о томе шта је добро, а шта зло.

Посебна поглавља књиге посвећена су Сервантесу, Шекспиру, Волтеру, Дикенсу, а због заноса и страсти с којом се приповеда о Стерну ова књига нуди ону врсту узбуђења и читалачке радости коју изазива даровита документарна проза.

Ако се први део књиге бави „првенствено\" западном прозом, други део књиге бави се руском прозом, руским романом и новелом. Размишљање о рађању руског романа Шкловски започиње разматрањем сижеа код Пушкина, односом, личним и литерарним, између Пушкина и Гогоља, о Гогољевим делима – шињелу из кога је изашао велики руски роман – о Гончарову, Толстоју и Достојевском, о Чехову и, посебно, о позном Толстоју. Књига се завршава размишљањем о Тихом Дону Михаила Шолохова и драми руског козаштва.