Мапа текста

У препознатљивом стилу, с епиграмски сажетом духовитошћу и психолошким запажањем, Грубачић је обликовао корпус текстова који, по згуснутости казивања и по томе како се у њима откривају основне тезе о тешко разрешивим питањима литерарног текста, представља његово најзрелије остварење. Настале на укрштају поетолошких, књижевно-историјских и културно-теоријских разматрања, ове студије сведоче о озбиљном преиспитивању неких од кључних феномена савремене светске књижевне мисли. Књига се састоји од пет поглавља у којима се расправља о различитим видовима разграничења – епистемолошким (разлике између духовних и техничких наука), класификацијским (проблем периодизације), уметничко-миметичким (жанровско одређење тзв. ретроспективних утопија у књижевности) – али и о феномену идентитета и алтеритета (проблеми превода), као и о разлчитим културним моделима у књижевној традицији.

Много је тога што овде подразумева интердисциплинарни приступ култури, односима моћи, разликама у менталитету, стварању колективних идентитета, културном памћењу и перцепцији ”свог” и ”туђег”. Аутор се зато осврће и на естетику рецепције, то јест, на питање шта се то све, током векова, мења и збива у главама читалаца, док у средњовековном костиму, под шлемом, шеширом, а и сасвим без капе, стоје пред загонетним књижевним огледалом? Хоће ли се препознати у одразима самосвести, продубљујући своје митове, а да их се никад не ослободи? Хоће ли то огледало склонити, па опет наћи и изгубити, узети, одбацити и опет му се вратити, тако да му се лик губи пред увек истим проблемом самопрепознавања? Ова књига се бави одвајањем посебних, дистинктивних одлика књижевног тедста, који тумачи као субверзивни потенцијал у односу на канон, на културолошку матрицу и теоријске претпоставке. Другим речима, она успешно решава тзв. ”унутрашње” проблеме књижевних теорија и са критичким духом приступа како знању, тако и проницању у антиномије друштвеног стања, комбинујући дискурсе који су данас у академској средини раздвојени.

Разликујући суштинско и случајно, индивидуално и типско, аутор је голему грађу у овој књизи преображавао у симболичну, пластично виђену слику кутлурне и књижевне историје, у унутрашње ткање смисла, које и ограниченом исечку проблема даје просторне димензије, и које помоћу начина излагања пуног дигресија, алузија, цитата и вишеслојних слика, пружа перспективу усмерену ка целовитости живота. Снага ове књиге је у обликовању синтеза. Било их је, разуме се, и у његовим ранијим књигама. Све их је, међутим, овде надмашила у жестини и продорности: замишљена као реакција на социолошке банализације, на круто идеолошко мишљење и позитивистички догматизам, ова последња књига с једнаком упорношћу критикује и свест која се није помакла од механицистичке парадигме, од картезијанског погледа на свет, од голог тумачења видљивог, од пасивне сазнајне улоге или слепе вере у експеримент.