Венац за Мандељштама

У природној тежњи писца да створи нешто своје, што ће се разликовати од већ уобичајеног, млади Осип Мандељштам, у почетном напору своје интензивне стваралачке активности, нашао се у редовима једне групе писаца \"долазеће генерације\", коју је окупио критички однос према тада владајућој симболистичкој књижевности. Нашао се у кругу \"акмеиста\", песника који су се побунили против симболистичке неодређености и магловитости, против уметности која окренута апстрактним симболима, почиње да губи компоненту чулности и тиме креће ка неминовном самоуништењу. Тај нови концепт савремене уметности постављали су и све јасније формулисали, у раздобљу од 1910. до 1913. године, као својеврсни иницијатор, Николај Кузмин (1872–1936), а као оснивачи, Николај Гумиљов (1886–1921) и Сергеј Городецки (1884–1967). Око овог концепта у Петербургу је 1911. године формирана акмеистичка организација младих писаца под именом \"Цех песника\" (у неким текстовима на нашем језику превођен је и као \"Еснаф песника\"). На њеном челу били су Гумиљов и Городецки, као и Ана Ахматова (1889–1966). \"Цеху\" је заједно с Михаилом Зенкевичем (1891–1973), Василијем Гипијусом (1890–1942), Владимиром Нарбутом (1888–1928), Георгијем Ивановом (1894–1958) и другима, припадао и Осип Мандељштам (1891–1938). Имајући у виду потоњи стваралачки развој ових писаца, Мандељштамова супруга у својим изузетно занимљивим (и потресним) мемоарима тврди да су прави акмеисти били само Гумиљов, Ахматова и Мандељштам, док су остали само случајни сапутници (Н. Мандељштам 1984: 115).