Пропланак

Већ 45 година егзистира у песничком свету Симон Грабовац. И сама та чињеница је за респект. Ово је тринаеста песничка књига у његовом опусу (од чега су три књиге изабраних песама). Придодамо ли томе два превода (на немачком и македонском), сабраћемо их укупно петнаест. То није обиман, али јесте садржајан и значајан песнички опус.

Насловом нове песничке књиге, Пропланак , не призивају се бројна значења ове речи, изведена преко синонима (ливада, пољана, пашњак, испаша, ледина, лазина, попас, лаз, зараван, попаша, паша, раван, чистина…), него се још једном именује простор , стварни простор, колико и метафизички, па и песнички. Засићење постојећим формама наводи песнички субјект на стално трагање за новим, не само формама, већ и смислом, таквог задатка, песничке егзистенције и нових исцрпљивања.

Комбинаторика, геометрија, симетрија, математика – подједнако су битни за освајање стварног колико и песничког простора. Ипак, то су само помоћна средства, налик на скеле, које ће се скинути, остати неприметне, чим се градња доврши. Тако је у грађевинарству, док се у поезији Симона  Грабовца управо на њима инсистира, како би се указало на несавршеност и недовршеност песничког света наспрам реалног, без обзира на његову испразност, потрошност, па и банализацију.

Постоји нешто чудно, зачудно, у нашим животима, свакодневним поступцима, што песник слути и упозорава, а што нам отежава коначна решења, што нам квари радост и нарушава лепоту. Да ли је то наш менталитет, наша судбина, или су само митови наше проклетство – питања су која се непрестано постављају у овом песништву које је, тако, и ангажовано, критичко и етичко, суверено и уверљиво.

И у књизи Пропланак није лако одредити, прецизно дефинисати, границе између видљивог и невидљивог, исказивог и неисказивог. Грабовчево песништво инсистира на флуидности, на условности, на оном што је негде између, лебдеће, неухватљиво, „више стање духа“, илузија, „лавиринт без преграде“.

Зоран Ђерић