Пећински заокрет

Аутор умесно приказује савремену кризу као духовни израз слома идеализма до којег је дошло пре готово два столећа. Пећински заокрет представља симболички назив којим је сигнализирано да се истина људскости више не тражи у свету идеја, нити се мера ствари одређује у односу спрам идеала. Напротив, савремени пећински становници своју истину виде у „подземним\" аспектима људскости, у инстинктима, нагонима, ирационалном несвесном. Основну одлику савремености аутор је препознао у априорној патњи подземног човека. До ње долази услед расцепа субјективности између потребе за пажњом и презира према онима који јој указују признање. Један од парадокса савремености најављује се када желимо признање али притом презиремо оне који нам га указују. Савремени човек, за разлику од античког, изнад свега је егоиста, а да би опстао, егоисти је неопходна целовитост. Управо њу савремени човек не може да досегне. Драму савремене људскости аутор је препознао управо у том расцепу.

Из рецензије проф. др Богољуба Шијаковића