Увод у српско просветитељство. Предговор као поетика

Монографија, која се први пут појављује у српској књижевној науци, тематизује предговор у књизи српског просветитељства као облик имплицитне поетике. Својим предговором, који би према Женету био облик паратекста, српски писац, јасно је артикулисао своје разумевање жанра свог дела, као и његову функцију. Већ у то време створио је предговором и аутореференцијални исказ; предговор тако постаје облик метатекста. Из тога се најјасније може видети како је грађанско доба српске књижевности створило жанрове који до данас живе: аутобиографија, мемоари, есеј, басна, комедија, еп, сатира, лирска песма, путопис итд. Ова књига тако постаје неопходан приручник за историчаре књижевности, свакако и за студенте. Показује величину српског просветитељства које је неопходна карика у традицијском ланцу, можда и центар поетике у коју се својим књижевним начелима уплићу и ранији и каснији опуси српских писаца.