Пад у време

Сиоранов Пад у време на јединствени начин приказује оно чему је највише посветио своја истраживања - феномен зла. Примаран проблем наше цивилизације јесте проблем зла и имуност друштва и појединца на исти. Ипак, за Сиорана зло представља главну покретачку снагу свих ствари, те сматра да би са истребљењем зла нестао и наш свет. Међутим, тај песимизам не можемо узети за чист нихилизам, како је он прожет емпатијом и другим дубоко људским осећањима. Како изразити и како дефинисати сва та општељудска осећања и тежње, да ли се човек као јединка уопште може бити доследан својим идеалима, а притом се одупрети злу. То је главна тема ове књиге – како са тим огромним теретом бити човек. \"Мање је природно бити човек него једноставно бити\", каже Сиоран.

Сви егзистенцијални проблеми крећу од пада, још од пада божјег анђела, па и пада првог човека у рај... Да ли је тај првобитни пад одговоран за сва зла која ће потом уследити – болести, жудња за славом, ратови... Да ли је човекова судбина вечити пад? Да ли ће бити у стању да икада спречи пад Сизифовог камена, које је уствари време? На ова питања Сиоран на лирски начин одговара управо у овој студији. Мотиви живота и зла, времена и непостојања, раја и ђавола, цивилизованог и варварског, јављају се као главни паралелни мотиви.

Пад у време може значити и пад у вечност, која подразумева непрестано преиспитивање самог себе. Зато нас Сиоран упозорава: \"Није добро за човека да се у сваком тренутку подсећа да је човек\". Колико човек жарко сме да жели нешто, колико сме да \"хоће\" – умерено, у границима остварљивог, или превише – у границама апстрактног. Напор сваког човека који се занима за своју судбину свакако подразумева наћи одговор на сва претходна питања. Некада је бавити се собом лоше, поручује Сиоран. Зато треба на тренутак посустати, не би ли заувек пали у вртлог времена, које неће пуно тога променити, а доказ је читава људска историја. На крају студије Сиоран ипак даје неку врсту решења, које гласи: треба испасти из времена, на време!