Илић, Војислав

Војислав Илић (Београд, 14. април 1862. &мдасх; Београд, 21. јануар 1894), песник, Београђанин, син песника Јована Илића, Војислав је проживео кратак и тежак живот. Боле&сцарон;љив јо&сцарон; од детињства, он је слабо марио за учење. &Сцарон;колу је напустио после трећег разреда гимназије због слабог успеха. Касније је на своју руку похађао предавања у Великој &сцарон;коли, активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом образовању је помогло &сцарон;то му је дом био стеци&сцарон;те књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јак&сцарон;ића, те се касније и оженио једном од Јак&сцарон;ићевих кћери. Учествовао је као добровољац у бугарском рату 1885. године, 1887. ступа у службу као коректор Државне &Сцарон;тампарије, а 1892. наме&сцарон;тен је за учитеља у српској &сцарон;коли у Турн Северину. Исте године постаје писар министарства унутра&сцарон;њих дела, а 1893. вицеконзул у При&сцарон;тини, по његовој жељи да иде на Косово. Међутим, његово слабо здравље га приморава да се врати у Београд где ускоро и умире.

У животу у многоме је делио судбину других писаца свог времена: често је мењао наме&сцарон;тења у Београду и унутра&сцарон;њости, живео у оскудици, велики део времена проводио у кафани и неуредним, боемским животом јо&сцарон; ви&сцарон;е погор&сцарон;ао своје ионако слабо здравље, због политичких уверења бивао прогањан од власти, и умро млад. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних поку&сцарон;аја показују да је Војислав, слично Бранку и Змају, био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху.