Сремац, Стеван

Стеван Сремац (1855-1906) је један од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца. Рођен је у Сенти, у Бачкој, 11. новембра 1855. године, у занатлијској породици, где је провео рано детињство. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар, доводи га 1868. године у Београд на даље школовање. Ту завршава гимназију (1875) и опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 1877-1878. године. Умро је 12. августа 1906. године у Сокобањи.

Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних\". То је било пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о великој Србији. Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница\", а потом следе „Ивкова слава\" (1895), „Вукадин\" (1903), „Лимунација на селу\" (1896), „Поп Ћира и поп Спира\" (1898), један о најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и „Зона Замфирова\" (1906) најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе Сремац је био познат као „писац са бележницом\". Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је такође и епизодичност. Такође битно је да су његова дела везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина.