Петровић, Вељко

Вељко Петровић (Сомбор, 4. фебруар 1884 - Београд, 27. јул 1967) био је српски књижевник, рођен у Сомбору. Гимназију на мађарском језику завршио је у родном граду. Године 1902. стиже у Будимпешту где је студирао право. Истовремено био је питомац првог српског колеџа, завода Саве Текелије, чувеног пештанског Текелијанума. Прве песме је почео да објављује 1905. године. Одржава пријатељске везе са Петром Коњовићем и Васом Стајићем.

У пролеће 1906. године у Будимпешти са Јурајом Гашпарцем уређује месечник на мађарском језику „Кроација\" („Цроатиа\"), у чијем поднаслову стоји „Хрватско-српска социополитичка, економска и књижевна месечна ревија\". Исте године, пошто је апсолвирао, главни уредник Светозар Прибићевић загребачког „Србобрана\" обавештава га да је примљен у уредништво. 1908. године Вељко Петровић прелази у Сремску Митровицу за уредника „Слободе\", а 1909. године постаје уредник сарајевске „Српске ријечи\". Потом је 1911. емигрирао у Београд, где је радио као ратни дописник за новосадски „Браник\" и за сарајевски „Народ\". Између 1914-1915 био је у штабу Моравске дивизије ИИ позива, док није позван у нишки Југословенски одбор за једног од уредника „Савремених питања\".

У Београду упознаје песника Симу Пандуровића и угледног Јована Скерлића коме ће постати књижевни миљеник. У јеку Балканских ратова у београдском Народном позоришту упознаје седамнаестогодишњу Мару Мандрашевић, кћерку панчевачког трговца са којом ће се венчати у њеном родном месту, Кули, 20. новембра 1919. године.

Прешавши Албанију упућен је у Женеву, у новинарски пропагандистички биро, где је радио до 1918. год на штампи и публикацијама. Те године изабран је за члана Југословенског одбора. Вељко Петровић се тада надао да ће бити постављен за амбасадора у Будимпешти, међутим, уместо тога 1919. је именован за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду. Следеће 1920. године премештен је у Министарство просвете у Београд. Између 1921. и 1923. био је шеф Кабинета министра, затим је именован за референта у Уметничком одељењу, а од 1925. године постаје инспектор у истом Министарству.

У то доба одржава везу са многим угледним српским књижевницима као што је био Јован Дучић, Алекса Шантић, Милош Црњански и Милан Кашанин, али и са ликовним уметницима као што је Петар Добровић који је урадио графику за насловну страну његове збирке приповедака „Буња и други у Раванграду\".

1929. уз помоћ Милоша Црњанског тадашњег члана пресбироа при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину Вељко Петровић је боравио немачкој престоници где се упознао са водећим личностима културног живота Немачке.

Дана 12. јануара 1930. Петровић у свечаној дворани београдског Универзитета, краљу Александру прочитао је своју расправу „Шумадија и Војводина\".

Почетком маја 1930. као извештач листа „Политика\" боравио је у Будимпешти и пише о Србима у Мађарској и њиховој културној баштини. Свој боравак у Будимпешти и Сентандреји поновио је 1961. године. Том приликом његов домаћин био је Стојан Д. Вујичић доајен српских књижевника у Мађарској.

Умро је у Београду 1967. а сахрањен је уз велике почасти у Алеји великана.