Слијепчевић, Перо

Перо Слијепчевић рођен је 12. јуна 1888.у Самобору код Гацког, у сељачкој породици. По завр-шетку српске гимназије у Мостару 1908, студира германистику и филозофију у Бечу, Женеви и Фрибургу, и већ тада почиње да се истиче књижевним и јавним радом. Иако има тек четрнаест година, активан је члан сарајевског друштва »Просвета«. Као добровољац учествује у оба Балканска рата. Први светски рат омео је наставак студија у Бечу. Одлази у Италију, где предано ради у Југословенском одбору. У Фрибург у Швајцарској је дипломирао, а 1917. стиче титулу доктора филозофије са тезом Будизам у немачкој књижевности (објављена у Бечу 1920) и постаје секретар код првог југословенског министра иностраних дела 1918/1919. године. Године 1926. одлази на Универзитет у Скопљу, где делује прво као хонорарни (1927), затим као ванредни (1928), а од 1938. као редовни професор. После капитулације Југославије 1941. прелази у Београд. Пензионисан је за време окупације, а након ослобођења наставља рад на Београдском универзитету. Као шеф Катедре за немачки језик и књижевност умро је 1964. године. У готово свим радовима посвећеним Перу Слијепчевићу може се наћи мишљење да је он као наставник и научник, као критичар и есејиста, многострано обдарен културом и честитошћу. Поред бројних чланака о српским књижевницима, објавио је и импозантан број радова о страним ауторима, пре свега о Гетеу и Томасу Ману. Слијепчевићев најзначајнији рад из области германистике је књига Шилер у Југославији из 1937, и данас незаобилазно дело о рецепцији страних писаца у српској књижевности.