Елијаде, Мирча

Мирча Елијаде (Букурешт, 28. 2. 1907 - Чикаго, 22. 4. 1986) дипломирао је филозофију у родном Букурешту са радом о филозофији ренесансе (1928) и у Калкути, Индија (децембар 1928 - децембар 1931). Докторирао је филозофију у Букурешту, тезом о методама мишљења и праксе у јоги (1933). Између 1933. и 1940. истовремено се бави обимним научним радом, белетристиком, публицистиком, као и предавањима из филозофије и историје религије на Универзитету у Букурешту. Током рата био је аташе за културу румунске амбасаде у Лондону (1940 - 1941) и у Лисабону (1941 - 1945). Од 1945. живи у Паризу, где предаје историју религије, најпре на Éцоле Пратиqуе дес Хаутес Éтудес (до 1948), потом на Сорбони. Након што је позван у САД, после годину дана предавања у својству ванредног професора за Хаскелл Лецтурес (1956 - 1957), прихвата место редовног професора и управника Катедре за историју религије на Универзитету у Чикагу, која од 1985. носи назив Катедра Мирча Елијаде. Из његове изузетно обимне библиографије издвајамо хронологију радова из белетристике (прва издања објављена на румунском): Изабел и ђавоље воде (1930); У манастиру на Хималајима (1932); Мајтреји (1933); Повратак из раја (1934); Светло које се гаси (1934); Индија (1934); Градилиште, индијски дневник (1935); Хулигани (1935); Госпођица Кристина (1936); Змија (1937); Свадба на небу (1938); Тајна доктора Хонигбергера (1940); Новеле (1963); Сећања и Мансарда (1966); На улици Мантулеаса (1968); Код Циганки и друге приче (1969); Три грације (1971); У дворишту код Диониса (1977).