Марић, Сретен

Сретен Марић (1903-1992) је био есејиста, преводилац и професор светске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Говорио је француски, енглески, немачки и руски језик, а преводио је дела Карла Маркса („Одабрана писма\"), Фердинанда де Сосира (\"Општу лингвистику\") и Џонатана Свифта („Гуливерова путовања\"). Највећи део живота провео је живећи у Србији и Француској. Рођен је 1903. године у Субјелу (општина Косјерић), али се од најраније младости много и често селио (у Београд, Скопље, Лион). У Београду је дипломирао књижевност, а у Паризу је докторирао историју. Као гимназијски професор радио је у Београду, Скопљу и Загребу, где објављује и прве преводе. Други светски рат провео је у Београду и родном Субјелу, а након рата се на позив Марка Ристића, тадашњег југословенског амбасадора у Паризу, запослио као саветник за културу у тој амбасади. Шездесетих година се вратио у Србију, где се започео професорску каријеру на Филозофском факултету. Био је члан Удружења књижевника Србије и Војвођанске академије наука и уметности. Био је човек од света и ерудита, велики познавалац књижевности, историје уметности и историје филозофије. Друштво књижевника Војводине му је 1987. године доделило награду за животно дело. Библиотека Матице српске и општина Косјерић, почев од 2005. године, сваке две године додељују награду „Сретен Марић\" за најбољи есеј, односно књигу есеја из књижевности, уметности или филозофије. Писао је о Есхилу, Сервантесу, Стендалу, Вијону, Лотреамону, Монтењу, Рембоу, Шатобријану, Фокнеру, Сартру, Бодлеру, Хелдерлину, Прусту итд. Поред есеја о светским писцима, писао је есеје и о филозофима и мислиоцима: о Хајдегеру, Касиреру, Канту, Фројду, Леви-Стросу, Дилтају, Кожеву, Ролану Барту и Мишелу Фукоу.