Štrik i šija. 365 varijacija na katren koji je Fransoa Vijon napisao misleći da će biti obešen jeste pesničko-prevodilačka zbirka Kolje Mićevića (1941–2020), dragocene figure prevodilaštva i književnog rada. Ova knjiga predstavlja drugo izdanje zbirke koju čine delovi Zaveštanja Fransoa Vinjona (XV vek) i pesme varijacije uz neznatne i naznačene promene u odnosu na zbirku iz 1978. godine. Mićević, otkrivši savršenstvo kompozicije i „plemenitu ironiju“ Vijonovog dela, prevodi stihove, te u dodiru sa njihovom kompleksnošću, prevodilačkom i idejnom, ispisuje brojne varijacije. Osluškujući reči, shvata da su raskinute vidljive niti sa Vijonovim delom, te da izrastaju u njegovu kreaciju. U takvom dubokom poniranju u „jezički beskraj“ sveta francuskog pesnika, otkriva Vijonu svojstven sukob unutrašnjeg sveta i okruženja, te pesnički duh zbirke sažet na relaciji štrik-šija-tur, biva uhvaćen u mrežu autentičnih stihova. Ja sam Fransoa – misaona je klica svakog stiha iz koga se grana Mićevićev nemerljiv pesnički i prevodilački dar.

„Mićevićeve varijacije pokazuju kako se se iz jedne manje-više haotične predstave o Vijonu javljaju neki konkretizovani oblici. Predstava koju nam njegove varijacije nude o Vijonu razlikuje se od predstava koje nam nude ispitivači Vijonovog života ili dela. Predstave tih ispitivača dolaze uvek spolja. Što pouzdaniji ispitivač, to pouzdanija distanca prema pesniku-lopuži. Mićevićev postupak je bitno drugačiji. Njegov Vijon govori pred omčom koja ga čeka, i to govori iznutra: uvek kao Ja koje se svaki put nanovo iskazuje. Dotle haotična predstava konteksta (sadržaja) Vijon, tek se kroz taj govor uobličuje. Uobličuje sa zapravo onoliko i s one tematske strane koliko je to u svakoj varijaciji posebno moguće. Prevodilac, u stvari, koristi stih i po slobodnog prostora da stvara poeziju: da od neodređenog, haotičnog, stvara određeno-uređeno. Magloviti neodređeni sadržaj konteksta pretvara se tako u iskaz, u izraženo, jezikom označeno.“

Petar Milosavljević