Knjiga Spisi iz istorijske lingvistike već naslovom upućuje čitaoca na pristup autora ovih redova proučavanju istorije jezika: istorija jezika jeste i mora biti pre svega lingvistička disciplina, koja polazeći od deskripcije sinhronih sistema ovu deskcipciju prevazilazi traganjem za uzrocima, mehanizmima i principima jezičkog razvoja, kako onima vezanim za konkretan jezik ili grupu jezika, tako i onima koji bi mogli biti univerzalnog karaktera. Stoga je njen nerazdvojni saputnik i uporište opšta lingvistika, kojoj, sa svoje strane, istorijska lingvistika svojim istraživanjima vraća dug. U istom duhu je i moje uverenje da u lingvističkim istraživanjima ne postoji pregrada između sinhronije i dijahronije, jer je svaki sinhroni sistem samo segment i presek u dijahronoj vertikali i njegovo razumevanje nije moguće bez uvida u ono što mu je prethodilo. Poslednjih godina ovo shvatanje, na moje veliko zadovoljstvo, dobija u nas sve više pristalica, posebno kada je reč o novosadskoj lingvističkoj školi.