Dnevnik Aleksandra Tišme, koji je on vodio 60 godina, od 1942. godine do 2001. godine, svedočanstvo je o kulturnim i društvenim pojavama u našoj zemlji. Ovaj dnevnik predstavlja kostur njegovih kasnijih dela, kao što su Knjiga o Blamu i Upotreba čoveka. Napominjemo da Tišma spada u red najvažnijih evropskih pisaca, a dobitnik je mnogih evropskih i jugoslovenskih nagrada za književnost. Njegovo delo pokušava da odgovori na pitanja: šta je to život, šta je sreća, šta je usamljenost. Dnevnik počinje pričama koje je autor pisao još sa 16 godina, kada on pred sebe stavlja životne ciljeve - "Želim da živim mnogo, vidim, osetim, steknem kompletan pojam o svetu, da pretočim svoja iskustva u delo i da uvek budem jak i da praštam."

U nastavku navodimo deo iz Tišminog Dnevnika:

Dnevnik sam počeo da vodim još kao dečak u odrastanju. Onda sam ga prekinuo, videći valjda, da beleži sve same beznačajnosti ali sam sa sedamnaest godina počeo da ga pišem ponovo u novu svesku i posle toga nisam prestajao da u tu svesku i u sve nove i nove unosim datirane zabeleške o sebi i o onom što mi se bitno i uzbudljivo dešava. Dugo se nisam pitao da li ću dnevnik objaviti. Ali, on je, započet kao uteha usamljenika i kao zadovoljavač potrebe za trajanjem pisca u nastajanju, postepeno izrastao u posebno književno ostvarenje, o čijoj sam se budućnosti morao postarati, kao i o svima ostalima. Pošto je bio tajan, pobojao sam se bio na početku međujugoslovenskog rata da bi usled neke nesreće - požara, bombe, šta ja znam - mogao iz nepoznatosti propasti pravo u nepostojanje, pa sam prepisao prvih njegovih devet godina i štampao ih najpre u časopisu “Književnost”, a potom, 1991, kao knjigu kod Matice srpske pod naslovom "Dnevnik 1942 – 1951".