„Knjiga kao dar, čudna mi čuda. Ali, nenapisana knjiga je velika bela nadgrobna ploča u koju kamenorezac tek treba da ukleše slova. Besmisleno skupocen poklon, kao i sve ovozemaljske tvari, predviđene za putovanje u zagrobni život. Onostranstvo.

Ein gewisser Mischa, to sam ja! Izvestan M. kao izvestan osmeh. Neprepoznatljivo varvarsko slovensko ime u latiničkoj transkripciji. Moj potpis je u Nemačkoj nečitak. A za nas su opet Nemci nemaci, beslovesni, dok su Sloveni slovesni. Ljudi s druge planete. Čovek s onog sveta. Odnekud izranja stih: Zar ovi ljudi ne vide da sam ja mrtav? Živi pokojnik. Inostranstvo kao onostranstvo. Meni je nerazumljiva moja sadašnja adresa: Frankfurt am Main, Wolfsgangstrasse 115. Zamišljam, kako mi pišu preci: Predati se, tome i tome, na ruke. Zemlja Germanija. Pokrajina Hesen. Srez i okrug nepoznat. Zadnja pošta Frankfurt na reci Majni. Ulica Vučji prolaz. Kuća broj stopetnajest. Upitati, da nije greška? Otkud toliko kuća u jednoj ulici, više nego u celom selu!"

„Ukućani me zdušno nagovarali da pišem, savetujući da najpre zapisujem sećanja koja žive u porodici, dok sve to jednom ne padne u zaborav.

Tako sam počeo, piskarajuči više za svoju dušu, bezmalo doslovno, kako sledi. Umišljao sam, očevidno, da će nešto ostati i za potomstvo, ako ne i čitateljstvo, za uspomenu i dugo sećanje.“


Milorad Živančević