L’idée de l’humanite. Introduction à la phénoménologie

Kada se govori o pojmu humanosti, prvo treba definisati šta je humanost podrazumevala nekada, i kako se ovaj pojam predstavljao kroz epohe, da bi se moglo govoriti o njegovom savremenom značenju. Robert Legro počinje Ideju humanosti defininicijom pojma samog čoveka. Čovek kao čovek, njegova humanost, nije definisana ni nekom idealnom prirodom (modelom) ni neposrednom prirodom (osećajnošću), ni prvobitnom suštinom ni sklonošću kojoj bi tebalo težiti. Ovakva neodređenost čovekove prirode "ukinuta je" tek sa pojavom pokreta prosvetiteljstva, a kasnije i romantizma. Isto pitanje razmatrano još od 18. veka i danas je aktuelno – kako definisati pojam čoveka u vezi sa njegovom urođenom prirodom ali spoljnim faktorima koji utiču na formiranje njegove ličnosti, kako definisati njegovu humanost. Odogovore koje nudi Legro jesu odgovori koji su u vezi sa pojmovima naturalizacije, dehumanizacije, individualne autonomije...

Na primeru teorija Tokvila, Huserla, Hajdegera i Arentove, autor nam na jedan detaljan način predočava kako se pojam o čoveku prihvatao u raznim epohama, sa domininatnim režimima, i šta predstavlja "modernog" čoveka. Za Tokvila središte modernog mentaliteta, odnosno modernog čoveka, predstavlja individualna nezavisnost, koja se javlja dekonstrukcijom svih nasleđenih ideja. Što se tiče Huserla, on čoveka smatra za izvorno naturalizovano biće, koji je zarobljenik uređene spontanosti. Hajdeger čovekovo postojanje vidi odvojeno od načina postojanja stvari, te je svaka svojina koju predstavlja čovek kao ljudsko biće uvek samo mogućnost. Na kraju, tumači se mišljenje Hane Arent, pomalo paradoksalno – ona smatra da čovekovo biće teži ka dehumanizaciji, ali da ta dehumanizacija može biti prekinuta sopstvenim trudom bića – stvaranjem i političkom akcijom.