Већ 45 година егзистира у песничком свету Симон Грабовац. И сама та чињеница је за респект. Ово је тринаеста песничка књига у његовом опусу (од чега су три књиге изабраних песама). Придодамо ли томе два превода (на немачком и македонском), сабраћемо их укупно петнаест. То није обиман, али јесте садржајан и значајан песнички опус.

Насловом нове песничке књиге, Пропланак, не призивају се бројна значења ове речи, изведена преко синонима (ливада, пољана, пашњак, испаша, ледина, лазина, попас, лаз, зараван, попаша, паша, раван, чистина…), него се још једном именује простор, стварни простор, колико и метафизички, па и песнички. Засићење постојећим формама наводи песнички субјект на стално трагање за новим, не само формама, већ и смислом, таквог задатка, песничке егзистенције и нових исцрпљивања.

Комбинаторика, геометрија, симетрија, математика – подједнако су битни за освајање стварног колико и песничког простора. Ипак, то су само помоћна средства, налик на скеле, које ће се скинути, остати неприметне, чим се градња доврши. Тако је у грађевинарству, док се у поезији Симона  Грабовца управо на њима инсистира, како би се указало на несавршеност и недовршеност песничког света наспрам реалног, без обзира на његову испразност, потрошност, па и банализацију.

Постоји нешто чудно, зачудно, у нашим животима, свакодневним поступцима, што песник слути и упозорава, а што нам отежава коначна решења, што нам квари радост и нарушава лепоту. Да ли је то наш менталитет, наша судбина, или су само митови наше проклетство – питања су која се непрестано постављају у овом песништву које је, тако, и ангажовано, критичко и етичко, суверено и уверљиво.

И у књизи Пропланак није лако одредити, прецизно дефинисати, границе између видљивог и невидљивог, исказивог и неисказивог. Грабовчево песништво инсистира на флуидности, на условности, на оном што је негде између, лебдеће, неухватљиво, „више стање духа“, илузија, „лавиринт без преграде“.

Зоран Ђерић