Šta je istorijski roman i da li je taj naziv, uobičajen u više jezika, dovoljno tačan? Pod istim nazivom ne razume se uvek ista stvar, pa bi zbog toga trebalo videti da li se tu misli na oblike pripovedanja, kao u romanu-dnevniku, ili na ljude, kao u pikarskom romanu, gde se izdvaja pikaro, probisvet i pokajnik. Jedan broj istorijskih romana teško je razlikovati od jednog broja onih koji bi spadali u druge romaneskne vrste. I ovde se pripoveda kako u trećem tako i u prvom licu koje su birali Skot (Rob Roj, 1818), Puškin (Ognjeni anđeo, 1913), Grevs (Ja Klaudije; Klaudije bog i njegova žena Mesalina, 1934) i Margerit Jursenar (Hadrijanovi memoari, 1951), čija dela se oblikuju kao uspomene glavnih junaka.