Pad u vreme

Sioranov Pad u vreme na jedinstveni način prikazuje ono čemu je najviše posvetio svoja istraživanja - fenomen zla. Primaran problem naše civilizacije jeste problem zla i imunost društva i pojedinca na isti. Ipak, za Siorana zlo predstavlja glavnu pokretačku snagu svih stvari, te smatra da bi sa istrebljenjem zla nestao i naš svet. Međutim, taj pesimizam ne možemo uzeti za čist nihilizam, kako je on prožet empatijom i drugim duboko ljudskim osećanjima. Kako izraziti i kako definisati sva ta opšteljudska osećanja i težnje, da li se čovek kao jedinka uopšte može biti dosledan svojim idealima, a pritom se odupreti zlu. To je glavna tema ove knjige – kako sa tim ogromnim teretom biti čovek. "Manje je prirodno biti čovek nego jednostavno biti", kaže Sioran.

Svi egzistencijalni problemi kreću od pada, još od pada božjeg anđela, pa i pada prvog čoveka u raj... Da li je taj prvobitni pad odgovoran za sva zla koja će potom uslediti – bolesti, žudnja za slavom, ratovi... Da li je čovekova sudbina večiti pad? Da li će biti u stanju da ikada spreči pad Sizifovog kamena, koje je ustvari vreme? Na ova pitanja Sioran na lirski način odgovara upravo u ovoj studiji. Motivi života i zla, vremena i nepostojanja, raja i đavola, civilizovanog i varvarskog, javljaju se kao glavni paralelni motivi.

Pad u vreme može značiti i pad u večnost, koja podrazumeva neprestano preispitivanje samog sebe. Zato nas Sioran upozorava: "Nije dobro za čoveka da se u svakom trenutku podseća da je čovek". Koliko čovek žarko sme da želi nešto, koliko sme da "hoće" – umereno, u granicima ostvarljivog, ili previše – u granicama apstraktnog. Napor svakog čoveka koji se zanima za svoju sudbinu svakako podrazumeva naći odgovor na sva prethodna pitanja. Nekada je baviti se sobom loše, poručuje Sioran. Zato treba na trenutak posustati, ne bi li zauvek pali u vrtlog vremena, koje neće puno toga promeniti, a dokaz je čitava ljudska istorija. Na kraju studije Sioran ipak daje neku vrstu rešenja, koje glasi: treba ispasti iz vremena, na vreme!