Sremac, Stevan

Stevan Sremac (1855-1906) je jedan od najznačajnijih i najčitanijih srpskih realističkih pisaca. Rođen je u Senti, u Bačkoj, 11. novembra 1855. godine, u zanatlijskoj porodici, gde je proveo rano detinjstvo. Pošto je ostao bez roditelja, ujak Jovan Đorđević, znameniti srpski istoričar, dovodi ga 1868. godine u Beograd na dalje školovanje. Tu završava gimnaziju (1875) i opredeljuje se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877-1878. godine. Umro je 12. avgusta 1906. godine u Sokobanji.

Počeo je da piše relativno kasno. U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje će se pojaviti kao knjiga 1903. godine pod naslovom „Iz knjiga starostavnih". To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Realističku prozu počinje da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu bio je period stvaralačke inkubacije. Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom „Božićna pečenica", a potom slede „Ivkova slava" (1895), „Vukadin" (1903), „Limunacija na selu" (1896), „Pop Ćira i pop Spira" (1898), jedan o najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i „Zona Zamfirova" (1906) najbolje komponovano Sremčevo delo. Inače Sremac je bio poznat kao „pisac sa beležnicom". Njegova dela su uglavnom realistična i sadrže određenu dozu humora u sebi. Karakterističnost njegovog stvaralaštva je takođe i epizodičnost. Takođe bitno je da su njegova dela vezana za tri relacije: Beograd-Niš-Vojvodina.