Sosir, Ferdinand de

Ferdinand de Sosir (fr: Ferdinand de Saussure (Ženeva, 22. novembra 1857. - Vufflens-le-Château kraj Morgesa, 22. februara 1913.) je lingvist koji je svojim postavkama utemeljio modernu lingvistiku i dao temelje evropskom strukturalizmu.

Rodio se u Ženevi gdje je i odrastao. Smatran je talentovanim i inteligentnim mladićem. Učio je latinski, grčki i sanskrt i razne druge kurseve na Ženevskom univerzitetu, a diplomirao je na Lajpciškom univerzitetu 1876.. Dve godine kasnije u Berlinu je u 22. godini napisao svoje jedino celovito delo Mémoire sur le système primitif des voyelles dans les langues indo-européenes (Teza o primitivnom vokalnom uredjenju u indoevropskim jezicima) kojom je postavio temelje teoriji laringala.

Vratio se u Lajpcig i nagrađen je 1880. za svoj doktorat. Nedugo potom preselio se u Pariz gde je predavao gotski i starovisokonemački. Godine 1891. se vratio u Ženevu, a na univerzitetu je predavao sanskrt i indoevropeistiku ostatak svog života. Od 1906. počinje predavati kurs opšte lingvistike i uporedne istorije indoevropskih jezika sve do svoje smrti 1913.

Jedan ženevski učenik i prijatelj piše da je živeo poput usamljenika, da se udaljavao od ljudi i ćutao obuzet razmišljanjima radi pripremanja predavanja. Za života je imao malo prijatelja, a to su bili lingvisti Mišel Breal, Gaston Paris i Vilhelm Strajtberg.

Zanimljivo je da on nije napisao knjigu koja ga je proslavila, a verovatno je uopše i nije nameravao objaviti. Knjigu Kurs opšte lingvistike objavili su nakon njegove smrti studenti koristeći se beleškama s njegovih predavanja. Bili su to Šarl Bali i Alber Seše. Kurs se temelji na trima ciklusima beležaka iz razdoblja predavanja u Ženevi od 1877. do 1906. Nakon Sosirove smrti, Breal i Strajberg su hteli objaviti njegova predavanja, ali su ustanovili da nije pisao nikakve pismene pripreme, stoga su prikupili beleške devetorice studenata, koje su bile neujednačene i nepotpune. Najdetaljnije su bile Degalierove i Riedlingerove beleške, ali promaknule su im Konstantinove koje je objavio Robert Gedel 1957. godine.

U tom delu postoji pet temeljnih dihotomija:

jezična djelatnost (langage): jezik (langue) - govor (parol)jezični znak: označitelj (signifié) – označenik (signifiant)pristup: interna lingvistika - eksterna lingvistikaperspektiva: sinhronija - dijahronijaodnosi: sintagmatski odnosi - asocijativni odnosi

Njoj je De Sosir pridao i šestu dihotomiju razlikovanja forme i supstancije.

Sosir je odredio predmet lingvistike i rekao da je to jezik, objašnjavajući pri tom distinkciju jezika i govora. Po njemu predmet neke nauke mora biti ustrojstvo, a jezik to jeste. Upravo je pogled na jezik kao ustrojstvo i struktura, ono što je kasnije razvilo strukturalizam. Po tom pravcu, zadatak lingvista jeste proučavanje jezika kao dinamičkog sistema.