Elijade, Mirča

Mirča Elijade (Bukurešt, 28. 2. 1907 - Čikago, 22. 4. 1986) diplomirao je filozofiju u rodnom Bukureštu sa radom o filozofiji renesanse (1928) i u Kalkuti, Indija (decembar 1928 - decembar 1931). Doktorirao je filozofiju u Bukureštu, tezom o metodama mišljenja i prakse u jogi (1933). Između 1933. i 1940. istovremeno se bavi obimnim naučnim radom, beletristikom, publicistikom, kao i predavanjima iz filozofije i istorije religije na Univerzitetu u Bukureštu. Tokom rata bio je ataše za kulturu rumunske ambasade u Londonu (1940 - 1941) i u Lisabonu (1941 - 1945). Od 1945. živi u Parizu, gde predaje istoriju religije, najpre na École Pratique des Hautes Études (do 1948), potom na Sorboni. Nakon što je pozvan u SAD, posle godinu dana predavanja u svojstvu vanrednog profesora za Haskell Lectures (1956 - 1957), prihvata mesto redovnog profesora i upravnika Katedre za istoriju religije na Univerzitetu u Čikagu, koja od 1985. nosi naziv Katedra Mirča Elijade. Iz njegove izuzetno obimne bibliografije izdvajamo hronologiju radova iz beletristike (prva izdanja objavljena na rumunskom): Izabel i đavolje vode (1930); U manastiru na Himalajima (1932); Majtreji (1933); Povratak iz raja (1934); Svetlo koje se gasi (1934); Indija (1934); Gradilište, indijski dnevnik (1935); Huligani (1935); Gospođica Kristina (1936); Zmija (1937); Svadba na nebu (1938); Tajna doktora Honigbergera (1940); Novele (1963); Sećanja i Mansarda (1966); Na ulici Mantuleasa (1968); Kod Ciganki i druge priče (1969); Tri gracije (1971); U dvorištu kod Dionisa (1977).