Уметност и хуманизам у Фиренци у доба Лоренца Величанственог

Дело Андреа Састела, Уметност и хуманизам у Фиренци у доба Лоренца Велицанственог је заправо ауторова докторска теза, прерађена неких двадесетак година после њене одбране. Он је овим делом, на врхунцу своје каријере настојао дати један нови облик своме дугом бављењу овом темом, којом су се такође занимали велики немачки научници као што су Буркхарт и Панковски, у односу на које се он и одређује, критикујући њихов приступ Ренесанси. Питања на која је он овде настојао да одговори односе се и на уметност и на филозофију: \"да ли се на основу радова тосканске хуманистичке школе у последњој трећини XВ века може развити једна филозофија уметности?\" и \"шта овај хуманизам дугује уметничким активностима у Фиренци у време Лоренца\".

Одбијајући да упадне у замку настојања да се изгради један унитарни поглед на \"дух ове епохе\", Шастел се интересује за различитости, недоумице и двосмислености како у круговима медичијевских филозофа, тако и међу уметницима. Трипартитна подела студије речито говори о овом сукцесивном осветљавању теме о којој се говори.

Шастелова докторска теза, одликована наградом Борден Француске академије уметности позива да преиспитамо наше замисли о улози уметноси у фирентинској, а касније и римској ренесанси и настоји да пружи општи модел за разматрање проблема уске везе уметности и културе. Једна од најзначајнијих њених претпоставки је да није постојало никакво фирентинско златно доба и то поткрепљује великим бројем чињеница. Он нам показује како су, током Кватрочента, уметници у одређеним аспектима интелектуалне културе њиховог времена открили читав низ нових тема за које су тражили нове симболе. Дајући веома исцрпну табелу односа који су постојали између идеја времена и тема иии вредности које су истовремено изражене кроз уметност, Шастел указује на симбиозу која је постојала између уметности и хуманизма у Кватроченту и предност даје развоју спекулативне мисли у њеном неоплатоновском облику.