Једнакост неједнаког. Феноменологија и ране авангарде

Као што аутор већ у првој реченици свог увода напомиње, ова књига се надовезује на његову претходну књигу посвећену, како то стоји у њеном поднаслову, \"филозофској рефлексији романтизма\". И овај пут се ради о филозофским рефлексијама које задиру у подручја за која се може чинити да леже изван или с ону страну традиционално схваћеног поља филозофије. И опет је главна преокупација истраживања оно што бисмо у најкраћем могли одредити као уметнички покрети или стилски правци. Ако је то у претходној књизи био романтизам, то су у овој књизи рани авангардни покрети, неразлучиво повезани с романтизмом, на темељу ауторове тезе о начелној отворености и недовршивости романтизма. Сходно тој тези континуитета, узетој најпре у њеном стилско-уметничком опсегу, (пост)романтизам у његовом конститутивном и сталном спору са класицизмом, као његовом другошћу, у битном смислу одређује укупни хоризонт савремености.

Међутим, ако се још овај надодређујући стилско-уметнички свет модерности подвргне филозофској рефлексији која би настојала докучити његове онтолошке претпоставке и одгонетнути његове темељне психолошке, друштвене и политичке импликације, онда се такав приступ, који је управо одабрао Драган Проле, показује као повлашћени приступ у анализи владајућег духа времена и епохалне свести. Овај аутор, којем је и даље стало до најважније филозофске задаће онако како ју је за сву филозофску модерност на најузорнији начин дефинисао Хегел, а то је да се \"кроз кретање појмова\" разјасни дух времена, такође верно следи готово неупитни диктум савремене, у битном смислу постхегеловске филозофије: да никакав Дух или историјска рационалност и умност, а поготово не \"рад Појма\", не јамче могућност коначног филозофског објашњења историјске стварности. Попут многих других мислилаца, Проле неће сматрати да је тиме пут тумачења историјске стварности суштински затворен за филозофа, него ће на трагу Хајдегера и Адорна веровати да се таква стварност може појмовно одгонетнути из бити технике и/или уметности. При томе нас овај аутор у својим новијим радовима, а на посебно систематичан и доследан начин у овој својој књизи, уверава да је оријентација филозофске рефлексије према уметничком стварању ипак продуктивнији и још неистражен пут, јер за разлику од одгонетања бити технике, овде налазимо не један монолитни епохални по-став, него веома изражен рељеф и разнолику конфигурацију која дух времена приказује у далеко конкретнијем светлу.