Art et humanisme à Florence au temps de Laurent le Magnifique

Delo Andrea Sastela, Umetnost i humanizam u Firenci u doba Lorenca Velicanstvenog je zapravo autorova doktorska teza, prerađena nekih dvadesetak godina posle njene odbrane. On je ovim delom, na vrhuncu svoje karijere nastojao dati jedan novi oblik svome dugom bavljenju ovom temom, kojom su se takođe zanimali veliki nemački naučnici kao što su Burkhart i Pankovski, u odnosu na koje se on i određuje, kritikujući njihov pristup Renesansi. Pitanja na koja je on ovde nastojao da odgovori odnose se i na umetnost i na filozofiju: "da li se na osnovu radova toskanske humanističke škole u poslednjoj trećini XV veka može razviti jedna filozofija umetnosti?" i "šta ovaj humanizam duguje umetničkim aktivnostima u Firenci u vreme Lorenca".

Odbijajući da upadne u zamku nastojanja da se izgradi jedan unitarni pogled na "duh ove epohe", Šastel se interesuje za različitosti, nedoumice i dvosmislenosti kako u krugovima medičijevskih filozofa, tako i među umetnicima. Tripartitna podela studije rečito govori o ovom sukcesivnom osvetljavanju teme o kojoj se govori.

Šastelova doktorska teza, odlikovana nagradom Borden Francuske akademije umetnosti poziva da preispitamo naše zamisli o ulozi umetnosi u firentinskoj, a kasnije i rimskoj renesansi i nastoji da pruži opšti model za razmatranje problema uske veze umetnosti i kulture. Jedna od najznačajnijih njenih pretpostavki je da nije postojalo nikakvo firentinsko zlatno doba i to potkrepljuje velikim brojem činjenica. On nam pokazuje kako su, tokom Kvatročenta, umetnici u određenim aspektima intelektualne kulture njihovog vremena otkrili čitav niz novih tema za koje su tražili nove simbole. Dajući veoma iscrpnu tabelu odnosa koji su postojali između ideja vremena i tema iii vrednosti koje su istovremeno izražene kroz umetnost, Šastel ukazuje na simbiozu koja je postojala između umetnosti i humanizma u Kvatročentu i prednost daje razvoju spekulativne misli u njenom neoplatonovskom obliku.